Maja Pelević, autorka nagrađivanih pozorišnih drama „Ler“, „Pomorandžina kora“ i „Možda smo mi Miki Maus“, govori za portal FCS-a o radu na hit seriji „Jutro će promeniti sve“.
Po čemu se Jutro će promeniti sve razlikuje od dosadašnje domaće TV produkcije, šta je to novo što donosi?
Pokušali smo da ispričamo priču o nama, o svima nama koji smo učestvovali na ovaj ili onaj način u ovom projektu, o kompromisima koje smo pravili ili nismo pravili u životu, o odlukama koje smo imali hrabrosti da donesemo ili nismo, o svim onim dilemama sa kojima smo se suočavali u kasnim dvadesetim i ranim tridesetim kad još uvek nismo baš u potpunosti prestali da budemo deca, ali nismo ni postali odrasli ljudi. Mislim da je ta prekretnica u kojoj se nalaze naši junaci nešto sa čim smo se svi mi sretali, iz čega smo crpeli čak i autobiografsku inspiraciju, nešto što je naša priča sa kojom će se verovatno identifikovati i oni koji su to prošli a i oni koje sve to tek čeka. Isto tako, odlučili smo da početak da serije bude nečiji (Filipov) povratak u zemlju a ne odlazak iz zemlje što je češći slučaj.
Imajući u vidu da su Goran Stanković i Vladimir Tagić tvorci serije, koliko si imala scenarističke slobode i kako je uopšte došlo do toga da se uključiš u projekat?
Goran i Vlada su me zvali da budem deo njihovog scenarističkoj tima koji su okupili iako se u tom trenutku nismo ni poznavali a kamoli radili zajedno. To je bio jedan rizik koji smo svi prihvatili, ali moram priznati da smo se toliko brzo „ukačili“ i toliko nas je sama tema zbližila da sad već imam osećaj da ih poznajem godinama i da smo ko zna šta sve radili zajedno. To je jednostavno bio srećan spoj. S druge stane vremenom smo se dogovorili da budem dramaturškinja cele serije i da prođem i ujednačim jezički sve epizode, tako da smo u nekom trenutku počeli zajedno da pišemo sinopsise, razrađujemo situacije i sve vreme sam osećala da imam apsolutnu stvaralačku slobodu. A opet puno mi je značilo da sam imala njih dvojicu prilikom rada na scenarijima jer su oni ipak mnogo iskusniji od mene i meni je ovo bio prvi ozbiljniji televizijski projekat koji sam radila. Tako da sam pored slobode koju sam imala i koja mi je bila dragocena, mnogo toga i naučila tokom ovog procesa
Na seriji je radili sedmoro scenarista. Kako ste se organizovali i raspodelili zaduženja? Da li ti je prijao rad u grupi?
Volim da radim u grupi i na to sam nekako navikla tokom rada u pozorištu. Mislim da je odlično što je više scenarista bilo uključeno u projekat jer je svako doneo neko svoje iskustvo i neku svoju poetiku u samu seriju. Imam utisak da smo jako lepo i opušteno radili zajedno. Uglavnom smo se trudili da svi pišemo po blokovima od par epizoda da bi svaki scenarista ipak imao neki kontinuitet radnje. Neke stvari smo dogovorili i rasporedili na samom početku a neke su opet dolazile spontano. Kad smo počeli da radimo tu su bili pored mene Dimitrije Kokanov, Filip Vujošević i Boris Grgurović a onda nam se nakon nekog vremena priključio i Milan Marković čije su epizode zaista bile značajne u poslednjem bloku.
Za koji lik si se najviše vezala i zašto? Kojim narativnim lukom si najzadovoljnija i da li si u napisanom ima i autobiografskih elemenata?
Kad su mi Vlada i Goran dali da pročitam projekat, biografije likova i sinopsise prvih par epizoda, odmah sam se ukačila za lik Saše i bila sam ubeđena da će to biti „moj“ lik u seriji. Mislim da su čak i oni to mislili. Ali onda su se stvari vremenom preokrenule i sa Saše je akcenat u mom slučaju pao na Anđelu tako da sam baš bila srećna kako smo njen lik razvili u jednom prilično neočekivanom pravcu. U neku ruku mislim da sam utkala biografske elemente i u jedan i u drugi lik, a Gorana i Vladu prepoznajem često i u Filipu i u Ljubi. To ipak jeste i pored fikcije ipak naša priča.
Da li si zadovoljna kako serija izgleda sada kada je snimljena? Da li je postignuto ono što se želeli dok ste radili na scenariju?
Kad sam prvi put pogledala jednu od snimljenih epizoda koja je pritom bila u nekoj prvoj ruci montaže samo sam pomislila „to je to“ i stvarno jeste. Kako sam zamišljala seriju, tako je i ispala, naravno u nekim momentima i mnogo bolja nego što sam mislila. Jako sam srećna što se Vladi i Goranu priključila i Milica Tomović koja je snimila nekoliko izvrsnih epizoda i zaista unela divnu svoju energiju u čitav projekat. Mislim da je serija od samog početka rađena sa jako puno entuzijazma, želje, volje, posvećenosti i nekako smo svi verovali da će na kraju sve dobro ispasti.
Da li si razmišljala o mogućnosti nastavka priče ili je ovih 40 epizoda zaokruženo?
Naravno svi smo se jako vezali za junake o kojima smo pisali, ali kako je sve jako sveže i dalje niko ne razmišlja o drugoj sezoni, prva uostalom tek što je počela. Bez obzira na to da li će se ova serija nastaviti ili će se raditi nešto sasvim novo, ovo su ljudi sa kojima imam želju ponovo nešto da radim i mislim da imamo još priča koje želimo da ispričamo.
Razgovarao: Đorđe Bajić